DESTABILIZACIJA / PHI (Φ) phenomenon
Ања Тончић
19. 10. 2021.

Контакт галерија у 20:00

Изложбу ће отворити др Бојан Оташевић, редовни професор ФИЛУМ Крагујевац.

 

 

 

DESTABILIZACIJA / PHI (Φ) phenomenon

 

Уметност Ање Тончић бави се технолошком прецизношћу, неизвесностима и грешкама – подручјима релевантним за проучавање основних својстава, структура и кретања материје у научним областима, као и свих облика креативног изражавања.

Њено тренутно сецирање ликовних распона се не заснива на дигиталним интервенцијама (што би у овом случају било „линија мањег отпора“), већ искључиво на цртачкој визуализацији података чији је циљ превођење својстава снопа честица – са фокусом на његове непрецизности и колебања – изазивајући границе издржљивости празног платна и белог папира.

Њена пракса је особито уочљива у идеји да се добровољно граничи с подручјем могућег стварног кретања, међутим, у мери у којој визуелно кретање може изазвати у оку реципијента одређену промењиву осцилацију, познату као нистагмус, где се дестабилизација протеже на цело поље вида. То је зато што фактори перцепције интервенишу како би указали на одрживу врсту кретања – померајем или деформацијом целог објекта или једноставно његове површине.

Max Wertheimerov fenomen phi (φ)  и многе његове варијације су коришћене у Ањиним композицијама стварањем наизглед стабилних облика, док се у исто време једно од појавних приказа појављује убрзо након што се друго разложило – мењајући димензије, али остајући на истој површини.  Аномалан одраз и рефракцијске феномене она посматра у овом режиму у оптички танким линијским низовима. Фазни дисконтинуитети пружају велику флексибилност у моделовању илуминаторних снопова, што Ања користи у циљу концептуалног изазивања инертне позиције класичног цртежа и сликарства, који се на формално-стилском плану генеришу кроз приказ форми које су флуктурне и убрзавајуће, иако омеђене конвенционалним оквиром статичног медија.

Интерференцијски вртлог преиспитане ритмичности предводи целину приказа апсорбујући околне визуелне елементе у сопствену организацију масе, волумена и вибрација, истовремено користећи илузорну покретност цртачког манира као средство обликовања и израза става о феномену помераја као и аеродинамике светлости у ликовним односима.

 

– Isidora Hawrot

 

 

 

Anja Tončić’s art deals with technological precision, uncertainties and errors – areas relevant to the study of the basic properties, structure and movement of matter in the scientific sense, as well as all forms of creative expression.

Her current dissection of artistic ranges does not focus on digital interventions (which in this case would be a “line of least resistance”) but exclusively on traditional drawing visualizations of data aimed at translating the properties of a particle beam – with a focus on its inaccuracies and oscillations while challenging the endurance limits of blank canvas and white paper.

Her practice is particularly noticeable in the idea of voluntarily bordering the area of a possible actual movement, however, to the extent that the visual motion could evoke in the recipient’s eye certain variable oscillation, known as nystagmus, where the distortion extends to the entire field of vision. This is merely because perceptual factors intervene to indicate a sustainable type of movement – through the displacement or deformation of an entire object or simply its surface. Max Wertheimer’s phenomenon phi (φ) and its many auxiliary varieties are used by Anja’s compositions by creating seemingly settled objects or shapes while one of the two appears soon after the other has dissolved – altering dimensions while remaining in the same place. She observes anomalous reflection and refractive phenomena in this mode in optically thin line sequences. Phase discontinuities provide great flexibility in modeling illuminator beams, which Anja uses to conceptually challenge the inert position of classical drawing and painting, which are generated on a formal-stylistic level through the representation of forms that are fluctuating and accelerating, although bounded by a conventional media.

The interference vortex of re-examined rhythmicity leads the whole display by absorbing the surrounding visual elements into its own organization of mass, volume and vibration, while using the illusory mobility of drawing style as a mean of shaping and expressing formulation of the virtual motion and aerodynamics of light in artistic relations.

 

– Isidora Hawrot

 

 

 

Ања Тончић (1996, Београд) дипломирала је на основним академским студијама 2018. год., као и на Мастер студијама 2019. год. на Факултету ликовних уметности у Београду, на одсеку сликарство под менторством професора Милете Продановића.

Проглашена је за најуспешнијег студента генерације на Факултету ликовних уметности 2019. године.
Од 2013. године активан је учесник на преко 70 групних и 11 самосталних излагачких пројеката у земљи и иностранству.
Добитник је 12 награда, од којих се издвајају откупна награда Галерије Фабриано у Италији, Награда Факултета ликовних уметности за сликарство “Риста и Бета Вукановић – сликари” и Стеван Кнежевић награда за цртеж.
Од 2019. год. је представник Савета Ректората Универзитета уметности у Београду.
Од 2018. године активно сарађује са галеријом X Витамин у Београду.
Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) од 2020. године, као и у статусу самосталног уметника.

Ликовна пракса Ање Тончић обухвата низ медија, укључујући цртање, сликарство, графичке технике, инсталације, објекте, анимацију и мозаик.

Њени радови се налазе у колекцијама галерија X Витамин, ОСТЕН Галерије у Скопљу, Галерије Фабриано у Италији, Деген Галерије у Базелу, галерије Степс у Токију, компаније Делоитте у Београду, као и у приватним колекцијама у Србији, Аустрији, Русији, Швајцарској, Белгији, САД, Аустралији и Индији.

Тренутно живи и ради у Београду.