Унутрашње дилеме
Марина Костић
06. 02. 2024.

ГАЛЕРИЈА СКЦ У 20:00

Изложбу ће отворити Далиборка Ђурић, магистар уметности таписерије и визуелна уметница

 

На изложби Унутрашње дилеме представљени су цртежи и текстилне инсталације из серије “Disappearing into motherhood”. Радови су настали током протеклих неколико година, паралелно са пандемијом цовид19 и одраз су значајног периода у мом животу. Они представљају визуелни дневник, интимне забелешке, сагледавају један од најсложенијих међуљудских односа, однос мајке и детета.

Иако често дефинишемо мајчинство као нешто што постоји у приватном, личном свету, сматрам да је мајчинство такође неодвојиво од јавног зивота.

Ова серија радова је мој покушај да помирим тензију која постоји између две виталне улоге, мајке и уметнице и премостим јаз између креативних тежњи и физичке стварности. То није једноставан процес. Бити уметница захтева континуитет –  време без прекида. А, бити мајка захтева стрпљење које се стално прекида. Комбиновање родитељства са креативном праксом мења све – не само начин на који проналазим простор и време да приступим свом раду, вец́ и начин на који  размишљам о самом делу.

Улога жене, односно мајке је често романтизована, кроз историју приказана као чин апсолутне несебичности и преданости, који одражава очекивања, а не стварност.  Одупирем се таквој представи  и у својим радовима симболизујем осећај заробљености који се истовремено одвија са осећајем задовољства давања живота и отварам питања о ограничењима која се намећу  женама након рађања и идеје да уметнице морају да бирају између уметности и одгајања деце.

На цртежима и текстиима налазе се женске фигуре без лица које причају причу покретима, егзистирају у међусобним дијалозима и стварају духовите, емотивне и напете односе. Линијом која постаје нит у простору, излазим из оквира цртежа.  Желим да  истакнем важност текстила као примарног медија и поред нити којима градим цртеж, користим текстил, односно одећу и њене делове третирам као површину. Текстиле које користим, својим дезенима подсећају ме на детињство на мој однос са мајком, неки од њих потичу из тог периода. У том смислу текстил представља сентимент који повезује лично и уметничко, прошло и садашње.

Текстил, у свом интимном односу са нашим телом, носи обележје нашег биц́а, које је уткано кроз нити структуре. Набори, мрље и мириси представљају трагове које остављамо на тканини, одећи, нашој другој кожи и чине архив нашег најинтимнијег живота. У исто време, одећа је и мембрана кроз коју успостављамо осец́ај „постојања” и формализујемо свој однос са спољним светом, док сам текстил немилосрдно бележи доказе тих интеракција. Он чува сец́ање на наше време и повезује нас са сец́ањима на друга времена и друга места и дискретно упућује посматрача на размишљање о текстилу као сведоку времена.

Кроз ово истраживње у протеклих неколико година покушала сам да на слојевит начин обрадим тему материнства пружајући увид у то шта би оно могло да значи, да кроз призму уметности представим радости и изазове које оно са собом носи и артикулишем неизречене аспекте ове униварзалне, а опет личне теме.

Марина Костић

 

Марина Костић је рођена 1986. године. Завршила је основне и мастер академске студије на Факултету примењених уметности  у Београду 2013. године, одсек дизајн текстила. Излагала је на више самосталних и групних изложби, колонија, радионица у земљи и неколико у иностранству.  Освојила је неколико награда, међу којима се истичу плакете УЛУПУДС-а, чији је члан од 2015. године. 2017 стекла је стручно звање конзерватор и била сарадник на пројектима конзервације текстила у Музеју примењене уметности и Народном музеју у Београду. Њен уметнички опус обухвата продукцију радова из области савремене текстилне уметности.
Живи и ради у Београду.