Улична фотографија и промоција књиге Дванаест радова – Михаило Васиљевић
8. 11. 2022.
КОНТАКТ ГАЛЕРИЈА И ГАЛЕРИЈА СКЦ У 20:00
Изложба Улична фотографија и промоција књиге Дванаест радова – Михаило Васиљевић
О радовима и књизи говориће Саша Јањић, историчар уметности и Иван Арсенијевић, уредник ликовног програма СКЦ.
„Мислим да је то глуп израз, ‘улична фотографија’. Не говори ништа ни о фотографу ни о раду.”
Гери Виногранд
Иако су фотографије улица уобичајене од самих почетака историје фотографије, оне не потпадају под широко распрострањену категорију уличне фотографије. Овај израз најчешће се односи на савремену и историјску продукцију која је настала у ограниченом оквиру приступа који подразумева фотографисање људи на улици. Некада схваћена као жанр, некада као стил, улична фотографија везана је за фотографски рад у оквиру кога људи на улици постају мотиви пацификоване варијанте лова, у којој фотографи вешто хватају њихове представе. Насупрот радовима уметника попут Роберта Франка или Герија Виногранда, који су погрешно означени као улична фотографија, радови ове врсте углавном подразумевају фотографије чији се значај исцрпљује у тражењу атрактивних формалистичких решења изгледа – израза, поза, покрета и гардеробе – људи и њихове везе са окружењем.
У серији црно-белих снимака „Улична фотографија”, која је настала у периоду епидемије коронавируса (2019–2022), представљени су анонимни људи затечени на улици. Рад је конципиран као истраживање у коме случај није схваћен као повод за добијање неочекиваних представа, већ као непосредни индикатор реалности. Методологија је подразумевала потпуно демократски приступ у оквиру кога су, унутар техничких ограничења, фотографисани људи без обзира на њихов изглед и статус. Настао у јавном простору града који је покривен биометријским камерама за препознавање лица, рад се може разумети као симболички чин субверзије. Насупрот, за јавност невидљивим, детаљним видео-снимцима даљинског надзора кретања људи на улици стоје фотографије неприметно направљене анахроном технологијом за искључиве потребе уметничког рада. У том смислу, преузимање модела уличне фотографије у директној је функцији потцртавања биополитичке контроле надзора и видљивости у савременом тренутку убрзане дигитализације и редефинисања појма приватности.
Михаило Васиљевић
Радећи у оквиру медијских ограничења, али и против њих, Васиљевић фотографију разуме као концептуалну алатку, односно медиј који поседује моћ приказивања реалности, али који има велики потенцијал манипулације представом и њеним значењем. Може се рећи да је у основи његовог рада мишљење света кроз фотографију, не само у смислу више или мање конципираних или поетизованих призора, већ кроз сложено уодношавање субјекта и објекта, захваљујући коме су видљиви различити контексти фотографије као свеприсутног друштвеног феномена. Васиљевићеви радови крећу се између крајности, константно балансирајући на танкој граници која посматрача оставља у благој недоумици, очекујући од њега значајан интелектуални напор. Такав посматрач треба да зна да слика не говори све, да се њених хиљаду речи често претвори у какофонију информација, различитих гласова и представа. У том смислу, више се не поставља питање да ли посматрач може да види, већ шта може да појми и сазна о низу представљених мотива и механизму репрезентације. Васиљевић својим радовима тражи радозналог и образованог реципијента који сам долази до сазнања, приморавајући га на преиспитивање фотографије као вишеструког медијатора гледања, знања, памћења и разумевања, односно арбитра дијалога личног и колективног, политичког и естетског, уметничког и не-уметничког.
Извод из текста у књизи Дванаест радова Михаило Васиљевић, Саша Јањић историчар уметности
Михаило Васиљевић (Београд, 1981). Дипломирао је 2005. године на Катедри за фотографију, Академија уметности БК, Београд. Мастер студије Теорије уметности и медија завршио 2009. године на Универзитету уметности у Београду. Од 2019. године на докторским студијама Историје уметности, Филозофски факултет у Београду. Од 2001. године, његови радови излагани су на бројним самосталним изложбама у Србији и групним изложбама у Словенији, САД, Грчкој и Немачкој. Добитник је награде Different Worlds: Young Contemporary Photography, 2015; био је двоструки финалиста награде Димитрије Башичевић Мангелос (2015, 2016). Радио је као асистент и предавач на Академији уметности БК (2005-2009) и као доцент на Новој академији уметности (2009-2016) у Београду. Био је кооснивач је и коуредник независног удружења Центар за фотографију (2011-2019). Његов уметнички и теоријски рад везан је за фотографију као друштвени феномен и усмерен је на истраживање различитих културних образаца и процеса.
www.mihailovasiljevic.com