RESTITUCIJA
NEMANJA GOLIJANIN
25. 04. 2023.
KONTAKT GALERIJA SKC U 20:00
Izložbu će otvoriti Suzana Novčić, istoričarka umetnosti
NEMANJA GOLIJANIN
RESTITUCIJA
Umetnost je postala otvoreno polje za razumevanje kompleksnog i multipolarnog sveta, u kome se reflektuju sasvim subjektivne i i individualne percepcije i ekspresije. Ona je odavno ušla u svakodnevne, (ne)obične ljudske registre, okupirala život i sve njegove društvene, političke, kulturne i lične kotekste. Boris Grojs bi rekao da ona manifestuje sopstvenu savremenost[1], dok je Badju izjednačava, po starom/novom principu sa tehnikom, ali tehnikom koja „organizuje i transfiguriše život, odnosno čulnu proizvodnju/rad“.[2] Ta nova vrednosna ravan, koja se ogleda u rekonfiguraciji umetničkog mišljenja i prostora, a onda i u samoj vizuelnosti, čita se u radu Nemanje Golijanina. Njegov dosadašnji umetnički opus karakteriše jedna intimna, duhovita i ironična kritika i /ili provokacija neposrednih, realnih društvenih pojava, fenomenena i odnosa. Umetnik sam ističe, bogaststvo tog društvenog, izvan umetničkog prostora, kao višak sopstevnog interesovanja. To je umetnost koja nastaje u interakciji sa iskustvom spoljašnjeg sveta, u svrhu preispitivanja društvenih antagonizama i zadatih mentalnih, političkih, ideoloških i drugih konstrukcija.
Recentni radovi Nemanje Golijanina pod nazivom Restitucija problematizuju jedan takav kontekst društvenih procesa, u kojima se fukoovski rečneo „odvija erozija naših života“[3]. Uvodeni smo u jedan kompleksan prostor etičkih, političkih i istorijskih mera i propisa, koji procesom restitucije, pravno označavaju povraćaj vlasništva ili imovine koja su u prošlosti neopravdano oduzeta određenom licu, grupi građana ili čitavoj klasi ili etničkoj grupi. Međutim, sa empatijskim učešćem, to je najpre prihvaćanje svesti o uzaludnosti retroaktivne sreće i zakasnele pravde, u kojoj se ispostavlja da je proces vraćanja na staro, komplikovaniji od samog čina oduzimanja. U toj tački leži umetnički odnosno interpretacijski potencijal umetnika.
Šta se krije iza tog reprezentativnog otklanjanja moralne nepravde ili kako sam autor ističe privremenog zadovoljavanja i ulepšavanja? U tom širokom kontekstualnom rasponu preraspodele moći (oduzeto–vraćeno) umetnik problematizuje uticaj društvenih procesa i odnosa na običan ljudski život, a onda i na sferu vizuelnog/estetskog, dokazujući Badjuevu misao da je „umetnički rad situirana istraga o istini koju on lokalno aktuelizuje ili čije je on konačan fragment“[4]. Naime, Nemanja svoj umetnički koncept realizuje polazeći od sopstvenog radnog iskustva, porodičnog i kolektivnog diskursa, koji promišlja i osvešćuje traženjem izvesnog smisla i humanog i dostojanstvenog postojanja. Naizgled nepovezane analogije, vizuelno manifestuje kroz sadržajno kompleksan rad, koji čine: crteži, video radovi i objekti. Svojim redukovanim crtačkim stilom, uz naglašena hromatska polja, umetnik sledi princip excel tabele, čiji algoritam sugeriše princip povraćaja sredstava. Umetnik u tabelu unosi simbole iz svakodnevnog života, nosioce malih svakodnevnih zadovoljstava, koji komuniciraju sarkastično, duhovito, ponekad i apsurdno. Njihovim prebacivanjem i repeticijom u novo (političko – ekonomsko) polje verifikacije, sistematizacije, „precizne“ dijagramske matrice, naglašava se diskurzivnost sadržajnih formacija, koji zahvaljujući simboličnom potencijalu, postaju vakum zona suštinskog postojanja. Zato su ovi crteži, neka vrsta egzistencijalnih korektiva, koji čine vidljivim jedno široko polje benjaminovski rečeno estetizacije politike, odnosno dominaciju i kontrolu globalnog i materijalnog, iza koje stoji „čitav volumen sveta“[5]. Taj volumen sveta, koji nam jedino pripada, sveta malih sitnih (ne)izvesnosti Nemanja aktuelizuje i u video radovima, koji konstituišu jedan, u isto vreme, realan i utopistički prostor. Naime, prvi video prikazuje šake starije osobe, odnosno čin lakiranja noktiju na staračkim rukama, dok je u drugom video radu prikazana rutina svakidašnjice reflektovana permanentnim čekanjem. Nemanja prvi rad gradi iz ličnog, intimnog doživljaja: „Prilikom nedavne posete mojoj dementnoj baki u domu za stare snimao sam njene šake. Ovaj čin lakiranja noktiju na staračkim rukama prividno je ulepšavanje koje u kontekstu koncepta ove izložbe dolazi kasno“[6].
Oba rada naglašavaju, kroz heterotropijsku i tranzitnu atmoferu, egzistencijalističku alegoriju (ne)ispunjenosti svakodnevnih radosti i životnih užitaka, koji stižu zakasnelo, onda kada nema svesti o njima ili između dva čekanja, sledeće, male životne pobede. Zato utopistički deluju prizori odložene svesnosti, između dva čina, poput pauze u zahuktaloj pulsaciji života. Sa druge strane poetizacijom banalnog umetnik demistifikuje „lepotu“ ovoga sveta, koji simbolizuju dva objekta u okviru kojih su smešteni zlatni zub i dijamant. Dva stereotipa statusnih simbola društvene moći i ekonomskog poretka smeštena su u zaštićeno, stakleno zvono, poput relikvija i ikona, ukazujući na savremeni svetski poredak odnosno društvo sa svim svojim dominacijama i marginama. Moć u svojoj konkretnoj pojavnosti simboličkog kapitala ukazuje na društvo nadzora[7] viših klasa, koje na kraju u sveukupnom disciplinarnom poretku oblikuju i naš svakodnevni život.
Svojim britkim, duhovitim, katkad apsurdnim jezikom Nemanja Golijanin preispituje fenomene, pojave i društvene odnose u kontekstu života uslovljenog i ontološki pretpostavljenog kao ljudskog. Kroz sopstveno iskustvo i simbole ličnog, intimnog sveta ukazuje na urušene i nestale sisteme vrednosti, bez kojih nema zdravih i humanih odnosa pojedinca i sveta, a onda i smisla i konačne autonomije življenja.
Suzana Novčić
[1] https://www.fsu.edu.rs/wp-content/uploads/2022/02/FSU-Zbornik-Novi-pristupi-Nove-paradigme.pdf , 37
[2] https://www.scribd.com/document/390322658/Emancipacijske-Prakse-u-Savremenoj-Teoriji-Umetnosti, 171
[3] https://dokumen.tips/documents/misel-fuko-druga-mesta.html?page=1
[4] Branislav Dimitrijević, Dissensus Communis — Savremena umetnost kao politički označitelj više, 2009
[5] Mišel Fuko, Riječi i stvari, Beograd, 1971, str. 92
[6] Personalna komunikacija, mart 2023.
[7] Miško Šuvaković, Politika i umetnost, Republika br. 454-455 http://www.republika.co.rs/454-455/20.html
Nemanja Golijanin
Rođen 1983. godine u Mostaru, u Bosni i Hercegovini. Diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo. Kao rezultat postignuća u istraživanju figuracije u crtežu, bio stipendista Fakulteta likovnih umetnosti na Međunarodnoj školi slike, crteža i skulpture u Italiji. Nakon završetka studija, nastavio da izlaže u zemlji i inostranstvu. Koautor na umetničkim projektima u Platformi Klaster art. Živi i radi u Beogradu.
Koncept i struktura u mojoj umetnosti zasnovani su na tematizovanju različitih emotivnih stanja i psihološkom predstavljanju sopstvene egzistencije. Prisustvo ironije, ekscentričnog i lucidnog humora upućuju na suptilnu provokaciju i ističu karakter i duh ličnog izraza. Autoportret kao često zastupljen direktno je povezan sa samoreprezentacijom i pričom o posebnosti identitetskog prostora.
Samostalne izložbe:
2021. Galerija Kulturnog centra „Laza Kostić“, Sombor
2020. Ravnikar Gallery, Ljubljana
2019. Ulična galerija, Beograd
2018. Surprise, Ulična galerija, Beograd
2015. Goli ručak, Galerija Centar, Podgorica
2014. Goli ručak, U10, Art Space, Beograd
2011. Strogi piknik, galerija Dunav, Beograd
Važnije kolektivne izložbe:
2018. Centar savremene umjetnosti, Podgorica
2018. Galerija Ravnikar, Ljubljana
2017. Srpski paviljon, London
2017. Galerija Pro3or, Beograd
2017. The Library, London
2016. Galerija 106, London
2015. Trijenale crteža i male skulpture, umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd
2015. Kolektivna izložba, Galerija Pizana, Porto Montenegro, Tivat
2013. Teško je biti… u vremenu, Geozavod, Beograd
2012. Luftiranje, Umetnički prostor U10, Beograd
2008. Centar za grafiku i vizuelna istraživanja, izložba crteža,fotografija i murala, Beograd
2008. Crteži, Gete Institut, Beograd