Путовање у Непознато
Гојко Дутина
04. 07. 2023.
КОНТАКТ ГАЛЕРИЈА И ГАЛЕРИЈА СКЦ У 20:00
„У Мушену, наводно, свака друга породица има клавир, и сам сам у кући у којој сам провео, тачније преживео прву ноћ, видео и слушао како је свирати на извесном Безендорферу, који је био толико раштимован да је и најбљутавија музика, Шубертова, рецимо, на њему звучала интересантно; захваљујући својим раштимованим клавирима, људи из Мушена су, ценим, и Норвежани уопште , заправо, и стекли смисао за такозвану актуелну модерну музику, мање више сами од себе, будући да о истој немају никаквог појма.“ (Т. Бернхард, из приповетке „Старом пријатељу“).
Путовање у Непознато
Водио сам бројне разговоре са пријатељима у свом радном простору, коментарисали смо слике које сам насликао, као и о онима које су биле у процесу настанка. Док сам разговарао са Слободаном Стошићем, одлучио сам да ћу своје излагање исписати у неколико теза, на које је он одговорио својим текстом. Па ево теза и каснијег Слобиног излагања.
1. Уметност је потреба да се створи сопствени свет, који функционише на принципима различитим од оних који важе у свету у којем егзистирамо.
2. Свој свет креирам спајањем различитих фрагмената, методом асоцијација.
3. Наративна структура
Музички албум Searching for new land (Lee Morgan) > Гласно Иванино читање Кавафијеве Итаке > сећања са предавања о „примитивном“, Гогену, Одисеју > лично искуство и разговори са Војом, Савом, Иваном, Слобом, Владом > исечак из политикиног забавника „Путовања у непознато“ који чувам.
4. Одатле на платнима представе мушких одлазећих фигура, тријумфалних освајача у грчу, који одлазе на пут у непознато, пролазе кроз различита искушења и враћају се кући са трофејима отетим у освајачким походима.
5. Јасно је да су пориви за путовања у непознато разнолики. Знатижеља, авантуризам са једне стране, а са друге стране однос према затеченом, „новом“ и другачијем: пљачка, насиље, крвопролиће и то су чињенице уткане у све поре културе и цивилизације у којој живимо.
6. Након сваког великог ексцеса, насиља, људи се питају углавном исто… „па одакле толико насиље“, „па зар у сред Европе“, „ма ко су ти крволочни монструми“…
Гојко Дутина
Повратак у непознато
„Постоје и други светови (они вам нису рекли)“ – Сун Ра
Након колонијалних освајања долази постколонијало, као именитељ моћи државе, са својом административном и бирократском праксом која ствара свет сопствених значења, у којем се опсценост конституише као модалитет моћи. Праксе оних који командују и оних који се покоравају испреплетане су и у тој невидљивој нити доминира насиље које се капиларно уписује у сваког гласача, побуњеника, трибуна или убицу. Пљачкаш, паликућа и кољач, типично су европска занимања, писао је Крлежа. Свеприсутна баналности моћи која укључује размножавање арбитрарних правила у служби покоравања. Ситуације немоћи су ситуације насиља пар еџцелленце. Пред падом у варварство владања, услед крађа, превиђамо вољу за истином. Ту настаје дисциплина која утврђује границе дискурса јер је сама воља за истином искључила истину. Ту настаје култура и нама познати свет, као мит, свет саздан од губитка сећања на своје стварање. Изграђена наслеђа. У том карамболу тела су у грчу, торзои су сачињени од гестова фарби, садржани у делиријуму избора, и гле златног Владана Татарског. Многе главе су сведоци томе, линије које их граде не говоре нам много о њиховом суду, само је фигура оца опомињућа. Ритмови боја су обистинили све фигуре. Нешто се дешава у свим правцима без спектакла и репрезентације и свака површина је ту да би нас спровела до следеће. Само у личној митологији аутора, у његовом одабиру пароле и из геста његовог тела историја је изузета из своје двосмислености и уписана једном за свагда у простор слике. Ту, у том формату, Лее Морган и Кавафиева Итака, исечак из политикиног забавника, Гоген и сећања на предавања о примитивном, као гласови који претходе, сусрећу се из потребе да се створи нови свет. Они су они који одлазе да би се вратили. Звуци трубе могу бити и поверење. Све су то полемичке провокације и утопијске хипотезе спојене у једно, у слику света у којем је један сет слобода – политичке, духовне и естетске, понуђен као анегдота. И каква је то анегдота која је толико прелепа да можемо посумњати да је истинита. Она коју је Гојко изабрао као повратак у непознати свет, у свет уметности. То је свет који треба бранити.
Слободан Стошић
Гојко Дутина рођен је 1987. године у Смедереву. Завршио је мастер студије на Академији уметности у Новом Саду, на одсеку Цртање са технологијом, 2016. године. Сарађује са мултимедијалним центром Шок Задруга од 2015. године на свим заједничким пројектима. Реализовао је значајан број самосталних и колективних изложби.
Изабране самосталне изложбе:
2014. “Никад Робом”, Арт Клиника, Нови Сад
2016 . “Друштвени Диско Дискурс Херниа”, Арт Клиника, Нови Сад
2018 . “Mostly Sunny”, ЕX-14, Дресден
2022. “Новоградња”, Ремонт, Београд
2022. “Blindfolded”, Озон, Београд
Изабране колективне изложбе:
2013. “Перспективе”, Музеј Савремене Уметности Нови Сад
2014. “Dislocated Materials”, Ремонт, Београд
2015. “Уметност у доба техничке ремедиације”, Пожега
2015. “Никада завршени цртеж”, са Шок Задругом, Ваљево
2017. “Collecting is Connecting”, Кућа Легата, Београд
2021. “Хероји Некад и Сад”, Народни музеј, Нови Сад
Радови му се налазе у колекцији Wiener Stadishe, као и многим домаћим приватним колекцијама.
Контакт: