
ПОПИС: Лице нашег времена
Предраг Трокицић
14. 05. 2024.
КОНТАКТ ГАЛЕРИЈА У 20:00
Изложбу ће отворити Марија Коњикушић, историчарка уметности
ПОПИС: Лице нашег времена
Као неко ко се као историчар уметности и фотограф, бави дугогодишњим проучавањем фотографије као уметничког медија и средства комуникације, а већ неко време прати рад Предрага Трокицића, самоуког фотографа из Неготина, који своје радове највише публикује преко интернета, а често их објављују и на Пешчанику (https://pescanik.net/duboka-srbija/), одлучила сам да направим селекцију и искустосирам један фото серијал са почетака његовог актвнијег бављења фотографијом. Оваква одлука да се бавим једним ранијим радом десила се због непосредности и емпатије којом аутор третира једну веома битну тему, пропадање српског села.
Од дугогодишњег, скоро свакодневног, фотографског репертоара, овде су извојене фотографије настале током 2015 године, за време Пописа стамбених објеката за порез на имовину Неготинског краја, углавном села. Предраг Трокицић је тада као анкетар свакодневно посећивао села из околине Неготина, имајући тако директан приступ домаћинствима која су му сусретљиво отворила врата. Предраг фотограф овакву шансу није пропустио, успут је бележио сваки призор који му се чинио вредним да га сачува у меморији фотоапарата.
Фотографије напуштених села нису реткост, престављају често инспирацију фотографима који желе да ухвате чар, или чешће очај, напуштених и све више запостављених места. У том броју различитих приступа, од документарних, социјално ангажованих, крајње реалистичних издвојиле су се ове фотографије, које као да не припадају ни једној од ових категорија а опет се могу сврстати у сваку од њих. Оне иако престављају документ стања на терену, поседују крајње личан приступ некога ко је и сам потекао из такве средине. Предраг интимно доживљава затечено стање, приближавајући нас субјекту, користи снагу фотографског медија као објективног записа стварности како би нас увукао у причу и истакао оне призоре који најјасније изражавају затечене друштвене односе.
Фотограф-Анкетар нам пружа читав низ инсајдерских опсервација које се умножавају и чине збир свега виђеног, пописаног и груписаног. Призори су централно кадрирани у форми интимних портрета, углавном квадратног формата по избору самог фотографа, на тај начин је свака фотографија добила посебан значај и може се посматрати као засебан документ, иако једино као део целине достиже свој наративни потенцијал. Пописани су људи, животиње, ентеријери и екстеријери, сеоска архитектура, све оно што би се могло назвати селом данас. Скоро каталошки заведени по називима места где су фотографисани, подсећају нас на некадашње обимне пројекте немачких фотографа раног двадесетог века, који у својој традицији имају архиварски приступ фотографији.
Бадњево, Брачевац, Брестовац, Вратна, Душановац, Јабуковац, Карбулово, Ковилово, Поповица, Прахово, Плавна, Рајац, Речка, Рогљево, Сиколе, Смедовац, Тамнић, Трњане, Чубра – звуче као нека дечја збрајалица, називи су села која припадају Неготинској крајинини а која су део ове архиве.
Предраг не намеће свој фотоапарат у први план када фотографише портрете, он га успутно вади, често и неприметно, трудећи се да не угрози своју позицију анкетара. Некада су фотографисане особе свесне да су фотографисане и добровољно учествују у овом успутном бележењу, мада несвесне да су пописане и заведене као специфичне јединке једне средине, описујући одређеним ставом своју позицију у овом пројекту.
Контуре некадашњег сјаја и богатства ових села видљива су у детаљима архитектуре, која полако већ деценијама пропада и сада носи само назнаке некадашњег велелепног изгледа. Попису грађевина придодате су и окућнице са двориштима која повремено носе тренутни одраз домаћиновог живота, оплемењена цвећем и воћкама, распростртим вешом, украшеном капијом и понеком домаћом животињом која ушетава у кадар.
Оваква архива свега виђеног, фотографски пописаног, доказ је некадашње славе Неготинске крајине, која са својом богатом историјом, и занимљивим селима, као и њена све старија популација тоне у заборав. Незанимљива властима да би јој ради гласа гланцала путеве, али док год има људи и какве такве инфраструктуре и даље вредна опорезивања, она и даље одолева потпуном колапсу, док год има и последњег житеља који је настањује.
Ако фотографисати значи присвојити фотографисану ствар, и поставити себе у одређени однос према свету[1] у Предраговом раду не видимо толико положај моћи над фотографисаним субјектом, колико један саосећајан однос према свету који нестаје, а вредан је помена.
Марија Коњикушић, историчарка уметности
- Сузан Сонтаг, О фотографији, превео са енг. Филип Филиповић, издавач Културни центар Београда, 2009, стр 14
Предраг Трокицић
Неготински фотограф, рестауратор намештаја, анкетар, учитељ…
Фотографијом се активно бави последњих десет година. Од 2015. стални фото сарадник Пешчаника и хуманитарног часописа Лицеулице.
Самосталне изложбе:
2021. „Сусрети” , простор/галерија Жак , Неготин
2018. „Заборављена земља”, Caffe галеријa 16, Београд
2017. „Идем и гледам”, Дом културе Стеван Мокрањац, Неготин
2015. „Селекција” , Caffe галеријa Медуза, Београд
Учествовао на XIII Бијеналу минијатуре у Горњем Милановцу 2016. и на пар групних изложби у Београду, Неготину, Нишу и Крку.