OPIS RUKOPISA – Mozaici Petar Vujošević

Mozaici Petra Vujoševića plene diskretnom jednostavnošću forme, ali nije tako jednostavno dopreti do njih. Poput pitijskih proročanstava, čine se lako dosežnim, gotovo nadohvat jasnog razumevanja, da bi nam već u sledećem trenutku posmatranja mirno i sa hladnoćom kamena nagovestili da se u njima ipak krije mnogo toga neuhvatljivog i umu i rečima. Opiru se suvoparnoj intelektualizaciji i dozvoljavaju pristup samo neposrednom opažanju, smirenom, izoštrenom i oslobođenom suvišnih predstava i očekivanja. Kao i savremeni mozaik uopšte, Petrove radove je moguće tumačiti u raznim ključevima: sa pozicija likovne kritike, istorije umetnosti, semiotike i simbologije, čak i arheologije. No, ako im se već moraju pripisati nekakve reči i tumačenja, biće dovoljno osvrnuti se na nekoliko referentnih tačaka koje, čini mi se, određuju okvir Petrovih mozaika – kako onaj vidljivi, tako i nevidljivi.

Pre svega, tu je kamen, koji je u celokupnom opusu Petra Vujoševića mnogo više od pukog materijala. Već i svojim imenom predodređen za njega (pétros na grčkom znači kamen), ponikao u stenovitom kršu bezvremenih crnogorskih pejzaža, umetnik je od ranih dana razvio nesvakidašnju prisnost s kamenom. Njegov odnos prema kamenu čudnovato je neposredan: kad govori o njemu, o njegovim bojama i prelivima u promenljivoj svetlosti, o građi i teksturi, stiče se utisak da govori o živom biću. I zaista, kamen je za Petra samo prividno mrtav, kao što je to pokazao i Orfej kada je muzikom pokretao nepomično stenje. Tu istu drevnu moć Muza, opus musivum, koristi i Petar Vujošević da pred nama pokrene i oživi svoje mozaike, da im zada ritam koji tek treba otkriti pažljivim podešavanjem sopstvenih frekvencija.

Možda je, međutim, važnije spomenuti još jedan element Petrovih mozaika, onaj s kojim umetnik odlazi najdalje u dematerijalizaciji, ili možda pre u objedinjavanju onoga dole sa onime gore: to je upotreba teksta. Tu su važna dva momenta: poreklo teksta i tekst sam po sebi. Reč je o kopiji Gorskog vijenca štampanoj na providnom papiru i kombinovanoj na različite načine sa drugim elementima mozaika. Ali to nije obična kopija; njen original je autograf iz fototipskog izdanja Gorskog vijenca. Slova koja promiču Petrovim mozaicima, stupajući u razne prostorne igre sa kamenom i metalom, rukopis su samoga vladike, te čudne i fascinantne figure, kako ga naziva Anica Savić-Rebac. Tu se susreću dva Petra, oba ponikla na kamenu i u izvesnom smislu određena njime, u nekom svom vanvremenom dijalogu čiji se tek odjeci mogu uhvatiti, i to samo ponekad. Daleko bismo otišli detaljno razmatrajući sve uticaje Njegoša na stvaralaštvo Petra Vujoševića, sve njihove dodirne tačke, koje su, uostalom, iz svega dosad rečenog očigledne, a iz Petrovih mozaika još očiglednije. Osim nesporne likovne izražajnosti samog rukopisa, koji se pruža u stubovima i teče oko većih mozaičkih masa kao kakvo more reči, same se od sebe javljaju pomisli na sveti tekst, magijski tekst, nekakav zaumni nacrt koji teško da će iko ikada do kraja dešifrovati. A sam po sebi, kakav god bio i o čemu god govorio, tekst je sušta suprotnost kamenu: taj (posle muzike) najapstraktniji, najnematerijalniji artefakt ljudskog duha lebdi u nekom teško odredljivom prostoru iznad znakova koji ga fiksiraju. I možda upravo u tome Petrovi mozaici dostižu svoj najdalji domet: poput onog kamenog neba, oni mire ono najkonkretnije sa najapstraktnijim, objedinjuju suprotnosti u celinu koja tako postaje slika živog kosmosa, praćena slutnjama o onome što je izvan njega. Taj diskretno i nenapadno izvedeni mysterium coniunctionis, taj gotovo alhemijski poduhvat, dozvoljava nam da ponešto zaključimo o umetnikovom poimanju sopstvenog stvaralaštva: ono za njega nije puki društveni angažman, odeljen od najdubljih ličnih impulsa i sveden na određeni socijalni kalup; ono je živo traganje za smislom i put unutrašnjeg sagledavanja. Povlašćeni smo što umetnika goni jak impuls da to traganje materijalizuje. Kamen mudrosti Petra Vujoševića na sreću nije samo simbol; on je i sasvim konkretno tu pred našim očima i otvoreno nas poziva da mu pristupimo.

Noel Putnik

Petar Vujošević, rođen u Nikšiću. Živi i radi u Baru i Beogradu. Diplomirao slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i magistrirao na istom fakultetu zidno slikarstvo. Diplomirao žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Član ULUCG-a, ULUPUDS-a, AIMC-a ( Međunarodno udruženje za moderni mozaik). Pre četrnaest godina osnovao grupu Ametist sa još troje mozaičara. Samostalno izlagao u Baru, Beogradu, Budvi, Podgorici, Pančevu, Zrenjaninu. Na festivalu ”Barski ljetopis” realizovao autorske projekte: ”Jedan drugi svijet”, ”Da, voda”, ”Legenda o gvožđu” i ”Kamen je znamen”. Sa grupom Ametist realizovao je 33 izložbe kroz projekte: Sazvučje savremenog, antičkog i ranovizantijskog mozauka, Omaž Aleksandru Tomaševiću, Savremeni mozaik, Mozaik malog formata, Konkretno-apstraktno, Album misterijskih životinja. Organizovao i vodio mnoge radionice mozaika. Izlagao na preko 100 grupnih izložbi.

kontakt:
e-mail: petar.vujosh@gmail.com