Најбоља слика
Јелена Мијић
07. 11. 2023.

КОНТАКТ ГАЛЕРИЈА И ГАЛЕРИЈА СКЦ У 20:00

Изложбу ће отворити Небојша Миликић

 

 

Ђ. ИСТОРИЈЕ

Небојша Миликић

 

 

Има ту неколико проблема. Пре свега, има ту неколико тема. Обавезно треба поменути аутомобилску индустрију и њен овдашњи а местимично и глобални хропац. Штрајк удружења радника аутомобилске индустрије у Америци. Дубиоза у којој су се нашла корпоративна новинарска перца у вези отреситости и стамености председника синдиката: „Шта он хоће, тај председник синдиката?“ – „Па рекао је шта хоће, боље плате и услове рада“ – „Да. Али шта он хоће? Он је председник синдиката, је ли са радницима или са нама?“ – „Па слушајте шта говори, ви се то питате зашто је председник синдиката на страни радника?“ (1). А најбоље је било кад су радници ФИАТа на претње невидљивих газда да ће да изместе производњу поручили: „Помоћи ћемо вам да се спакујете“. Са тим паковањем, могао би се испратити и цео историјски замајац повратка ex-yu привреде на/у капиталистичку периферију. У једној Застави, као и многим другим предузећима самоуправног социјализма, радници су могли да одлучују о много чему али не и о генералним факторима производње. А то је систематски водило у дезартикулацију, то јест ре-периферијализацију југословенске привреде (2).

Теза је да овај рад Јелене Мијић може да функционише као закаснели аларм против исхода дезартикулације. Аларм који се непланирано укључио на неком отпаду ауто-историзације и упорно дозива. Мотив на платнима као да личи, овако у магновењу (кад нас прође чуђење зашто би уопште неко овакав без-призор сликао и сликао и сликао), на предња врата фиће. Могло би да прође, али шта год да је, је ли овде поента у стриктно „нетехничком“, шематизованом умножавању уметничког рада, за разлику од оног техничко-репродуктивног који сецира легендарни есеј В. Бењамина? Какво је значење тог ауторског геста, те стваралачки и гледалачки напорне серије гестова, значење у епохи повлачења, пада производног „ауторства“ у пољу техничке/фабричке серијске продукције? Епохи екстракције то јест отмице колико-толико високотехнолошких производа, и претпостављено високопрофитабилне производње, из режима периферије? Да ли је ово наговештај да цена рада може толико пасти у ширењу зоне хиперексплоатације, да се више исплати ручно него машински умножавати чак и један неуглед (non-glimpse) са аутомобилског отпада?

/

Имамо сад оно о подели рада, глобалној, локалној, друштвеној, техничкој. Али овакво сликање се ту не уклапа. Ту је додуше тај мануелни рад, а опет је креативан, а има и интелектуалног рада а репетативног. И обратно, па и унокрст* гледајући, не спада нигде ова техника или тактика, а и свуда паше. Дакле има неку функцију интегралности у погледу поделе рада, мада, свакако је labor intensive, припада логично у периферију. Не мора да се каже „на периферији“, може и у периферији, јер је у питању привредно-политичко- геополитички контекст, а не тек неки од неког центра удаљени простор. Капиталистичка периферија није географски већ појам лоцирања/позиционирања/функционисања у оквиру капиталистичког светског система. Запамтимо то, а не заборавимо да капитализам може да толерише, чак може да успешно интегрише преткапиталистичке облике производње као што су занатство, ситан посед тј. индивидуална пољопривредна производња, разне услуге. Што се културе тиче, културних производа, то је лакше увозити, ликовне академије имају велики проблем да попуне број некада престижних, тражених и (кроз агоничне процедуре припреме, пријемних испита и надања стотина кандидата) — десетак изборених места на класама. Кажу да је сада успех ако се толико кандидата пријави.

Колико је уметности, а колико тек умешности у занатлијској серијској производњи? Тешко питање је шта је ту отуђење рада, шта остварење и шта афирмација раднице/радника? Па и све то и ништа од тога, зависи од индустријске конкуренције. Заиста, дефинисање и вредновање постаје јако напето у тим серијама, увек неки нови замах а исти домашај, као неко шлајфовање, очекујеш неки покрет, одскок од почетка, оригинала, загледаш, која је ипак мало боља, мало вернија оригиналу. А о оригиналу питајте ауторку, ја то не знам, мени су све оригиналне. Оригинала можда и нема, па све су јединствене. Мука да те ухвати, па не можеш обути двадесет истих ципела, колико год да ти се свиђају.** А лепо сам питао уметницу шта кажу историчарке/и уметности. Каже ништа не кажу, само се смешкају.***

//

Ауторка ради мало као хостеса мало као конобарица, а постала је и грађевински предузимљива у последње време. Тамо где јој је градилиште, близу је поток у ком има фосила. Код фосила је исто као код ових слика, има увек издвојен у неком музеју један примерак, тзв. холотип, то је најтипичније развијена индивидуа, она која најбоље одражава особине своје сорте/врсте, као неки ГОАТ примерак. Али увек се после испостави да врста током времена варира, еволуира са многим особинама и да су неке новоотркивене особине важније од оних које су претходно сматране најважнијим, и онда се мења холотип.

Сад је занимљиво питање, хоће ли се ове слике звати по местима/особама код којих се налазе? За сада се разликују само по бројевима тј. величинама S, М и L било је питање шта је ту XL а шта L. Није искључено да ће свака вредети велике паре (јер су корисне за будућност) али да ће једна од њих, холотипска, вредети дупло више од свих. А зависи и код кога буде стационирана. Ту је изгледа све и почело, око расправе због власништва над оригиналом и првом копијом.

Што се тиче технике, то је некакво умножавање и пообичавање оригинала а садржај рада је сама та идеја мултиплицирања теме као концепта довођења у питање, ако не и иритације тезе о непоновљивости инспирације. Ради усредсређења на у бескрај поновљиво „сад и овде“ настанка уметничког дела то јест његову лагану дефетишизацију. Тако некако али ипак питајте Бранка**** за тачно тумачење.

///

Има прича о оном Јапанцу, сликао је једну исту слику, у радионици за израду слика у Јапану које су се продавале јапанским емигрантима у САД. Са изузетном посвећеношћу и самокритичношћу је он коментарисао поједине примерке исте слике, није се мање бринуо о њиховој уметничкој вредности само зато што их ради у серијама, за газду, у потпуно неуметничкој атмосфери, у скученој просторији где ради још пет-шест истих таквих сликара мајстора. Замислите ту сцену, периферни sweat shop у центру wаннабе империје. После је додуше тај сликар радио неки плакат за рекламирање окупације Манџурије. И све као, ништа, мислио је да је то уметнички ок.

Б. Стојановић је често говорио да десничарска аргументација није за потцењивање. Недавно сам слушао интервју В. Радовановића. Тврдио је да нека популарна савремена музичка ауторства, која се користе семпловима и разним музичким машинизацијама нису у рангу са ауторствима која, и када користе такве алате, имају нешто важно друго у проседеу: већу густину одлука. Али ко има могућност густине одлучивања у материјалној производњи са капиталистичком поделом рада? Што је већа густина одлука, већа је реткост и посебност одлучиоца, дакле таква уметност афирмише такву поделу рада. Пре тридесет година, главни менаџери имали су 20 пута већу плату од радника истог предузећа. Данас имају 200 пута већу плату. Такве густине одлучивања тичу се директно густине и интензитета неодлучивања о техничкој и друштвеној подели рада, дакле интензивирања човечјег неостваривања, обезљуђивања.

А уопште, има овде једне добре антитезе, оној о немоћи старог света да умре, а новог да се роди. Ово је нека контра, са сваком новом сликом и стари микро свет умире и нови се рађа.

////

Потребно је бавити се феноменом естетизоване рутине у савременој уметности. Има оно „сваки дан једна линија“, па они меандри, па бесциљна ходања на која се троши драгоцена филмска трака итд. Треба се сетити ко је све овако нешто радио. Никако не споменути Ђорђевића*****, он је копирант и мистик. Како се зове онај Кинез што пуни галерије кликерима или чиодама, тако нешто? А има и онај Мексиканац са бомбонама, и оне су међусобно сличне. Зашто ово није само умножено, у штампарији, копирници? Је ли знате да Руси улазе у галерију Ремонт да им се поправи мобилни? Па што су ставили алатку на лого тј. фирму? Е, има зашто. Зато што се све то са уметношћу у демократији схватило као неки технички процес, само да се понашамо по датом плану, мануелу, по датој мустри и све ће бити ок. Да се поправимо од муштрања.

Е сад, важна тема је и хегемони идеолошко-политички status quo: да ли је ово неко веома репрезентативно, неко коначно-неко-соцреалистичко и на свој начин монументално статус qуо сликарство? Не би било лоше да јесте. Његова порука, више као казивање је: статирање ситуације у протоку радног времена. Добар наслов би био и „Против инспирације“, али шта онда написати о томе?

У сваком случају, нико на целом свету не би требао да ради ништа што га негира или понижава као стваралачко, креативно, то јест људско биће. Али једно време ћемо морати да радимо сви по мало те заглупљујуће, рутинизоване послове и наћи ћемо се у ситуацији када још увек радимо цикличне, монотоне, репетативне радње, а ипак, постепено се, напретком историје и технологије, ослобађамо њихове баналности, нечовечности. То ће нам решење и спасење обезбедити Институт за технологију радничке класе и то ће бити прелазни период. Средња класа не треба да брине, она ће за почетак и сама радити у том институту. Најбоље је да сама и конципира и изведе велику трансформацију поделе рада после које ће, да би цела глоба-локална средња класа имала равноправно подељене пријатне и непријатне, креативне и репетативне интелектуалне и мануелне послове. Самим тим, такву исту равноправност ће стећи све затечене класе. А када све класе добију подједнаке количине лепих и ружних послова, оне ће и нестати и човек ће бити освојен******. Самим тим, све се мора пажљиво договарати и планирати. Али она грдна анти-утопијска књижевност XX века, Замјатин, Хаксли, Орвел, Бербери!?!! Све мега митови-хитови а све, кад се ољуште или прозру површинске теме и поетике, говоре о једној истој појави: параноји средње класе капиталистичког центра, па и полупериферије, од планске економије.

Задатак Института је дакле: разрешити дијалектуку развоја индивидуе кроз развој колектива, и ту негде Мијићева нагађа поенту са овим низањем и збирањем. А имамо ту и случај оних њених налепница (3); једна особа која све савремене налепнице лепи на унутрашња врата ормана, и оне мале са поморанџи, и оне наранџасте са процентима попуста, и оне непотрешене маркице за чаше или тањире у Maxiju, све јој се то некако слаже у тај колаж, али Јеленине налепнице никако. Значи да из неког разлога Мијићева мисли/ствара ван мустри. И уосталом, вратила се као млада уметница из Њујорка и као, главни утисак: „Које срање“ (4). Испричала ми је како је видела бескућника који се извињава што је бескућник. То сам после убацио у неки текст, значи ем је ван система ем конструктивна, можда зато што сама зида.

/////

Кажу да је агресијом Русије на Украјину дошао крај краја историје. Али не, то се није догодило ако нико не предлаже другачији свет, ако нико не зна зашто и како нови, другачији свет зажелети и започети; тамо где је фићин соц-реалистички и увек задувани вршњак Запорожац******* настао и застао, у Запорожју, тамо нема нових идеја, концепата, борба је само за status quo и за некакву нову vs. стару добробит. Али чим АИ почне да извештава сваког становника/цу планете о количнику индивидуалног дневног учинка, о размери користи и штете коју је учинио/ла тог дана за човечанство и планету, сви умешани у изазивање, избијање и интензивирање тог рата добиће сваког јутра док се не ману своје ужасне работе СМС поруку: „Радиш ружне, гадне ствари против интереса човечанства и планете, платићеш“. БуухХУУ, све се види, све се зна, значи тоталитаризам!

Јелена ће међутим добијати поруку: радиш на тражењу простора интеграције лоших и добрих аспеката глобалне и локалне, друштвене и техничке поделе рада. АИ ће наредити да се сви радни људи света построје у ред за додељивање оваквих дневних активности, за глоба-локално подједнако распоређене интелектуалне и мануелне радње и мисли. Све само да би сви људи света имали више слободног времена, први стратешки циљ је: 4 сата производног, 4 сата репродуктивног рада 4 дана у недељи (5). За почетак, дакле, имплантација тако неке ненасилне солидарности, поготово међу средњом класом која је упркос својим сумњивим заједничким интересима (да задржи привилеговане позиције у глоба-локалној подели рада) срећом вечито расцепљена и растројена неизбежним и легитимним индивидуалним интересима. Али тада ће макар у мозговима почети да нам расту идеје. Зато је ово конципирајући рад, конципирајућа уметност. За сада су само састојци концепције на столу, ускоро ће бити на зиду, на многим зидовима. Ти се шалиш. рећи ће неко, ту нема ничега, то чак није ни нека рециклажа па да има смисла, као оно кружење као на Мебиусовој траци. „Где нема ничега разликује се од где има нечега па је самим тим нешто тог нечега“********, објаснио би вам полазник курса „Хегел за радикализацију“, хахаха.

Не, озбиљно, да ли су то на слици/кама упозоравајуће кадрирани исходи, већ и очврсли талози распада старог света, зар то није неки отпад, савремени отпад, дакле не врата фиће, већ делови аутомобила из овог времена, XXI века, а и та фелна уосталом. Да ли је то доказ распада старог света, појачан кроз ово инсистирање за увидом у тај распад? У том случају, предстоји да увиде комбинујемо и посматрамо, пратимо и проверавамо као ферменте неког новог света, као у некој мануфактури ђубрива историје.

А ту има неколико проблема а поред тога и неколико тема…

 

* (оде Уно дође крст)

** Мада понекад, кад човек нађе неке које му баш пасују, има тај урџ да се купе два-три пара, као, неће му/ми јој/им никад досадити.

*** То је зато што знају све о фетишистичком карактеру робе и да је овде немогуће купити рад осим целу изложбу тј. материјализовано цело ово питање, цео овај историјски моментум.

**** Бранко

***** Један уметник.

****** Када је Маркс честитао чартистима неку годишњицу, ободрио их је: „Освојили сте природу, сада још треба да освојите човека!“. Изгледа да је схваћен на релативан начин.

******* Врста совјетског аутомобила који је назван по области и граду Запорожје у Украјини, неомиљеног у СФРЈ.

******** Почетак је нечега, на путу је постајања, превазилази непостојање тако што га прогута јер га нервира и свари га лепо, па још и нарасте од тога. Тако исто сви малограђани супрематистичког Запада можемо и морамо да мисле да су нешто, нештарије.

(1) Из анализе медијског извештавања о штрајку од стране водитеља/ки подкаста „Корисни идиоти понедељком“, од 37.00 – 41.30 https://www.youtube.com/watch?v=7M3lSvDBjsw

(2) Samir Amin: The Disarticulation of Economy Within „Developing Societies“ https://link.springer.com/chapter/10.1007/978-1-349-16847-7_16

(3) О раду „Велика сликарска изложба са гомилом слика или Како ме је Њујорк вратио сликарству“, https://cargocollective.com/jela/the-grand-painting-exhibition-with-a-pile-of-paintings

(4) Манек 6 у ком је објављен текст Јелене Мијић „Њујорк, Њујорк, е па шта је“, https://cargocollective.com/jela/the-grand-painting-exhibition-with-a-pile-of-paintings

(5) https://www.czkd.org/stance/dan-konacne-pobede-nad-fasizmom/

 

 

Јелена Мијић (1989) је мултимедијална уметница и културна радница која живи и ради у Београду и Буковцу (Нови Сад).
Завршила је основне и мастер студије сликарства на Факултету ликовних уметности у Београду. Имала је неколико самосталних изложби и излагала на неколицини групних у земљи и иностранству. Чланица је уметничког фотографског колектива Belgrade Raw. Излагала је на више самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Од 2013. године део је организационог тима МултиМадеира интернационалног резиденцијалног програма, који се дешава на португалском острву Мадеири. Била је део тима који је 2016. године основао Оставинску галерији која је део независног културног центра Магацин у Краљевића Марка. Од 2017. до 2022. године била је део уредничке редакције радио емисије Сценирање, која се бави уметничком и културном сценом у Србији. Добитница је награде “Димитрије Башићевић Мангелос” која се додељује младим визуелним уметницима за 2017. годину. Алумнисткиња је RU unlimited у Њујорку, као и Sound development city уметничке експедиције. Сарадница на истраживачком пројекту РЕКС ПРЕПА(Р)КИНГ (25 година КЦ Рекс). Сарадница је Ремонт НУА од 2020. године.