Из друге стварности
Гунвор Хофмо
27. 05. 2019.

Контакт галерија СКЦ, 20:00

Пројекција филма и разговор са  Марком Вуковићем, преводиоцем филма

 

Гунвор Хофмо (1921-1995) сматра се једном од најзначајнијих песникиња норвешког модернизма. Превођена само на шведски и енглески.

 

Пресудни моменат у њеном животу и касније за њен књижевни рад десио се у јесен 1940. године када је упознала Рут Мајер, Јеврејку, избеглицу из Аустрије. Две године интензивног дружења створило је јаку везу међу њима. Рут је утеху за своју одвојеност од породице у тим ратним временима налазила у Гунвор, док је ова готово заљубљено била везана за њу. Новембра 1942. године Рут је ухапшена и депотрована у Аушвиц, где је у децембру исте године убијена и сматра се да је тај губитак пријатељице разлог, окидач за психичке проблеме које је песникиња касније имала.

 

Прву књигу, Jeg vil hjem til menneskene, објавила је 1946. године, а онда следе књиге Fra en annen virkelighet (1948)  и Blinde nattergaler (1951), пре него што је 1953. године први пут приметила симтоме шизофеније због чега је касније у краћим или дужим интервалима била хоспитализована. Књигу I en våkenatt објављује 1954. године, а 1955. године излази књига Тестамент за вечност (Testamente til en evighet) коју су мниги тумачили као њен престанак писања. И није објављивала. Пуних 16 година прошло је до следеће књиге, Гост на земљи (Gjest på jorden, 1971) за коју добила награду критике. А онда се ређају збирке песама, све до последење Епилог (1994).

 

Живела је повучено, анонимно, није давала интервјуе, чак и врло мало њених фотографија постоји и за илустрацију књига углавном су се користиле оне из 40-их и раних 50-их година. Јавно није говорила своје стихове осим једном за радио, раних 50-их година. У тренуцима кад се осећала лоше сама се пријављивала у хоспитал и по изјавама лекара ту се осећала најмирније тако да су многе песме ту и написане. Умрла је 1995. године.

 

Године 1997. одбјављене су све песме из заоставштине (Etterlatte dikt, 1997), нaкон сабраних песама (Samlede dikt) које су објављене 1996. и мислило се да је то цео, не мали, опус. А онда су, заједно са неколико акварела и писама Рут Мајер, пронађене нове песме, циклус од 15 песама под насловом Никога не заборављам (Jeg glemmer ingen, 1999). Верује се да су написане у првој половини 50-их година и да су с намером остављене уз ствари које су је подсећале на Рут. То нису најбоље песме ове песникиње, што свакако и може бити разлог зашто никада нису објављене, али су значајне за разумевање туге и мотива који су је покретали.