„Znaš čega sam se setila?“
Marija Urošević
10. 11. 2020.

Galerija SKC u 19:00

 

 

„Znaš čega sam se setila?“
Marija Urošević

 

‘Nikad se ne poistovećujte sa senkom obrisa sopstvenog tela,
Isto i njegovim odrazom, pa čak i sa telom koje vidite u snu ili u mašti. Otud, isto tako, nemojte se poistovetiti ni sa ovim živućim telom.’  – Šankara (788-820. n.e.)

Viveka Čumadani

(iz Vedskog Sanskrita)

 

 

Suština skulpture?  Situacija za svakog otvorenih čula: pomicanje našeg pogleda ili, isto tako, našeg tela i osećaja okolo datog mesta. Struktura oblika,  i vidom, i dodirom je i data situacija vremenske sadašnjosti. Fizički  prostor zauzet umetničkim delom nije konstanta, svako istorijsko vreme nanese ponešto drukčije. Preobilje današnjice to dodatno  naslojava, memorija se uvećava, ma kako se ljudska vrsta evolucijom, ali i predanjima naslojava u ponavljanjima od svog milenijumskog poslanja. U dati svet i njegova okrilja.  Iz kojih se isto tako iznenađujuće pa i snažno izlazi.

Dinamika zaustavljenosti koje skulptorsko umetničko delo pronosi, otvorivo je ka izvesnosti zamišljanja, prema mentalnom statusu ili spoznaji duševnog stanja, koje je ujedno i bestežinska drama opažanja. Ma kako ustanovljena u prošlosti liberalnih oslobađanja, takva umetnost jeste, po Rosalind E. Krauss definisana u sferu ‘proširenog polja’ i za skulpturu ili trodimenzionalno mesto biva istovremeni senzorni unos iznenađenja. Nije bez razloga mesto prave umetničke akcije, protoka i vitalnih tragova i prostor misterije, koji se nalazi na ivici logički objašnjive naučnosti naših opažanja, kroz intenzivno upuštanje ka dubini. Marija Urošević stvara u formama koje otkrivaju takvo poniranje i postaju, sa stanovišta neuronauke biološki zahvat skulptorskog ambijenta. Prenos ‘Velike plave mreže’ taj, po autorki, izgled neuralnih račvanja i sinapsi mozga zahvaćenog neuro oboljenjem, istovremeno je anamneza fluktuacije i doprinos novoj, prostorno vremenskoj arhitekturi svesti. I pomicanju iz nje.

Otud takav vid preplitanja. Proces žica koje se u plavetnilu izlažu vazduhu datog mesta je udaljen od istinskih činjenica koje obeležavaju naše trajanje. Zatomljenost u telu i svesti, u nanosima je podsvesnih zamišljanja datosti u ličnom, ali i u nečemu ili nekome drugom: kroz tuđe proticanje u vremenu, opšte uzev, ono svedoči napuštanje ranijeg prebivanja i pamćenja datog nam vremena. Čega smo se setili?  Šta je preklopilo ili rastvorilo sliku koju smo hteli da dozovemo? Telo jeste u patnji, ali telo jeste i u zamišljanju, što nam nude svi vidovi zaustavljenosti pokreta i akcije skulpture od početaka civilizacije, posebno kroz prekršaje kanona i pravila. Spomenici od svojih mitoloških dinamizacija do slavljeničkih mesta ceremonijalne skulpture štedljivo podsećaju na fiksiranje magnezijumske brzine hemijski potkrepljene moždane reakcije onoga šta poima predstavljeno telo ili oblik, ili šta se zbiva s našim razumevanjem. Strelovita rezultanta zaključivanja šta vidimo i čega se sećamo, istovremeno je i mesto račvanja i širenja ‘plave mreže’, načinom zakonitosti sveta insekata ili nevidljivih ćelijskih izmena. Naučni rezultati 1909, kada Brodman deli koru velikog mozga na pedeset dva polja ćelijske arhitektonike, doprinose antropogenom preobražaju saznanja osetljivosti zgusnute u lobanjsku neuralnu mrežu.

Trag izuvijane žice je putanja konstruktivnog uplitanja prostornog materijala koji se oksidacijom i vremenom menja, i na način makrokadra, ali i nesvesnog sagledavanja moždane mase taloži u izmičućem sećanju. Ono je mrežno ustrojstvo plavetnila same intuicije,  postajući fizički zaustavljeno ili nerazmrsivo, neprohodno za fantazam spontanog prostiranja. Neutralne reminiscencije za autorku  nema, jer umnožavanje krivudavog savijanja je ne samo tanani svet najlakše strukture, metafora ‘paukove mreže’ i opit neurološke mikroskopske sondaže. Potraga za izmičućim fantomom svesti, i to svesti koju osmatramo u promeni, postaje vajanje u vremenu, uvećana pretpostavka i nadgradnja naših čulnih receptora. Po Bergsonu, piscu ‘Stvaralačke evolucije’,  i istraživaču ‘neposrednih činjenica svesti’ nema ekvivalentnosti između psihološkog i moždanog stanja. Otud je delo ‘Velika plava mreža’ svojevrsna ‘stvaralačka evolucija’ spomenik koji kao struktura postaje paralela sa iskustvom, ne samo cerebralnog patološkog oštećenja, koje neretko uočavamo i pratimo kod bliskih, u demenciji ili dijagnozi Alzheimer progresije, već i intuitivno putovanje vlastite umetničke motorne i čulne projekcije. Oblikovna transmisija je opravdana, ekrani sa snimcima putanje mravljih kolonija i njihovih situacijonih receptora, te pokretni terenske situacije postaju praćenje zamišljenog krivudavog crtanja na skali vremena, i dati na malim ekranima doprinose izložbenoj lokalizaciji. Isti je i ekranski psaltir, površina mobilnog uređaja kao interaktivna knjiga umetnice, gde se pripovesti, njihova neponovljivost reakcije i proticanja nude u granajima i sinapsama ličnih doživljaja naše izručenosti u okolnu stvarnost. Umetnost se otud nastanjuje i umrežava ličnm pravcem kroz čin posvećenja i kroz senzorni svet zvukova, pa u prelazu između dve moždane hemisfere postaje gestualna, oblikovna posvećenost povoda, vremena izrade i koncentrisanosti.

Nema dileme za umetničko sagledavanje mozga – tog istinskog ‘organa duše’ – koji u živčanom, neuralnom tkivu ostaje deo naše istinske potresenosti svim senzacijama i zamišljanjima. Sveukupnog kosmosa okolo nas, a jednako i neophodne samoće iz koje nastaje prava umetnost.

Nikola Šuica

 

 

Marija Urošević rođena je 20. aprila 1990. u Paraćinu, a odrasla u Cerovcu kod Smederevske Palanke. Dizajn industrijskih proizvoda na Beogradskoj politehnici diplomirala je 2016. godine. Osnovne studije vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu završila je 2017. a master studije 2019. godine, u klasi Mrđana Bajića i Radoša Antonijevića.

U svom umetničkom radu, prvenstveno kroz skulpturu, istražuje odnose mikro i makro sveta oko sebe kao i načine njihovog povezivanja. U poslednjem periodu rada bavi se fenomenom sećanja. Ispituje smerove pamćenja, kao i to koliko je sećanje varljivo. Živi i radi u Beogradu.

Izlagala je na više grupnih izložbi među kojima se izdvaja Prolećna izložba ”Gde budućnost počinje“ u umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić 2020. godine.

 

 

Samostalne izložbe:

„Pamćenje zaborava“, galerija Stepenište, Beograd 2019. godine
„Znaš čega sam se setila?“, galerija Remont, Beograd 2020. godine