ДЕВЕДЕСЕТЕ
Срђан Вељовић
27. 03. 2018.
Контакт галерија у 20:00
Отварању и вођењу кроз изложбу присуствоваће ће аутор Срђан Вељовић и историчар уметности Владимир Бјеличић
Извод из критичког осврта Владимира Бјеличића
ПОЧЕТАК КРАЈА ИЛИ КРАЈ ПОЧЕТКА
Сама реч деведесете у локалном контексту носи са собом читав низ углавном непријатних асоцијација на веома болан период. Сасвим извесно реч је о деценији обележној вихором страховитог грађанског рата и потпуне друштвене дестаблизације, која би се могла свести на синтагму голо преживљање. Стога, практично било који предмет из деведесетих носи са собом јако симболичко значење и подстиче изразит емотивни набој, посебно уколико је реч о документима попут фотографија.
Серија радова представља фрагменте низа узгредних ситуација у којима се Вељовић налазио у том турбулентном периоду. Од служења војног рока (период ЈНА и рат против НАТО-а), преко анализе понашања колективног тела у јавном простору (народни скупови, техно-журке, култни турбо-фолк сплав Лукас, студентски протести), до фотографија из властитог породичног и професионалног живота (сарадња са уметничким колективима Ледарт и Labin Art Express), аутор подцртава, како сам воли да нагласи, испољавања друштвености. Разматрајући специфичност друштвене мимиркрије, Вељовић бележи различите ситуације објективом, те истражује условљеност колективног и личног идентитета спрам друштвених (политичких) норми у ситуацији перманентног ванредног стања.
Овде свакако не треба бити претерано склон сентименту и приступити Деведестим носталгично, нити разматрати да ли је серија документаристички профилисана или како већ. Упркос увреженом мишљењу да је фотографија чувар сећања, Вељовић је изгледа склонији тези да је фотографија заправо фикција, што аутоматски отвара полемику о природи односно сврси самог медија.
Наиме, Вељовићева пракса је утемељена на активној агенди симултане артикулације како властите уметничке праксе, тако и друштвено-политчких убеđења и резона. Он фотографију види као медиј односно алатку за конституисање специфичног, али и субверзивног, система знакова, мотива и референци, који треба да буде активан елемент у изградњи (бољег) друштва. С тим у вези, занимљиво је издвојити фотографије Острво Мљет из 1987. године, као и диптих који чине Наташа из 1991. и Зграда ЦК из 1999. године.
Прва фотографија је највећа од свих изложених и представља увод у целу селекцију. На њој је приказана нага женска фигура у тренуцима доколице контрастирана импозантним морским стенама. Са друге стране, на првој фотографији из диптиха је приказана ауторова супруга у седећем положају на граничном камену између Албаније и СФРЈ на Проклетијама, док друга приказује разорену зграду некадашњег Централног комитета КПЈ након НАТО-бомбардовања Београда.
Очита Вељовићева антиципација оног што ће убrзо уследити након ’91, као и након ’99, сугеришу примарно геополитичке и друштвене промене на локалној, али и на глобалној равни. Реч је о крају социјализма, те зачетку капитализма, те и свим пратећим појавама попут распродаје државне имовине, девалвације правног и обrазовног система, корупције, једном речју транзиције. Док нас поменута уводна фотографија чини спокојним и призива контемплацију, смирај, чежњу за утопијом, друга нас упозорава на све оно што смо изгубили односно на узорк свега а то је свакако ‒ национализам.
Ретроградна десна реторика и историјски ревизионизам јамачно су конститутивни елементи политичког замајца који је допринео дезоријентацији и губитку друштвеног компаса. Према томе, излажући управо Деведесете у новој ери обележеној готово истим идејама, само у новом капиталиситчком руху, Вељовић адресира сву озбиљност и дубоку проблематичност истих, што није само одлика транзиционих друштава, већ и растућа претња за читаву популацију Старог континента.
Срђан Вељовић, фотограф, концептуални документариста. Рођен 1968. године. Завршио Електротехнички факултет. Члан УЛУС. Бави се проблемом идентитета и његовог успостављања као поља конституисаног извана истражујући места преступа границе која га дефинише.
Реализовао пројекте:
Архитектура и фашизам, Леп живот као ексцес, Небо, Границе рода, Економија моћи хетеросексуалне везе, Колико високо је безбедно, Нож жица, Умеће транзиције, Транспоновање – Џони Рацковић, Мноштва, Техно – позиције поткултуре, Могућа места солидарности, Музеји и још по неко место сећања, Јарболи, Индустрија, Фотографије, портрети, Биоскопи у култури сећања, 20-25-29, Dаs Unheimliche концепт као практична алатка, Деведесете.
Излагао више пута групно и самостално у Србији, Македонији, Хрватској, Босни, Словенији, Румунији, Албанији, Аустрији, Немачкој.
Изложба ће бити отворена до 16. априла 2018.