РЕСТИТУЦИЈА
НЕМАЊА ГОЛИЈАНИН
25. 04. 2023.
КОНТАКТ ГАЛЕРИЈА СКЦ У 20:00
Изложбу ће отворити Сузана Новчић, историчарка уметности
НЕМАЊА ГОЛИЈАНИН
РЕСТИТУЦИЈА
Уметност је постала отворено поље за разумевање комплексног и мултиполарног света, у коме се рефлектују сасвим субјективне и и индивидуалне перцепције и експресије. Она је одавно ушла у свакодневне, (не)обичне људске регистре, окупирала живот и све његове друштвене, политичке, културне и личне котексте. Борис Гројс би рекао да она манифестује сопствену савременост[1], док је Бадју изједначава, по старом/новом принципу са техником, али техником која „организује и трансфигурише живот, односно чулну производњу/рад“.[2] Та нова вредносна раван, која се огледа у реконфигурацији уметничког мишљења и простора, а онда и у самој визуелности, чита се у раду Немање Голијанина. Његов досадашњи уметнички опус карактерише једна интимна, духовита и иронична критика и /или провокација непосредних, реалних друштвених појава, феноменена и односа. Уметник сам истиче, богастство тог друштвеног, изван уметничког простора, као вишак сопстевног интересовања. То је уметност која настаје у интеракцији са искуством спољашњег света, у сврху преиспитивања друштвених антагонизама и задатих менталних, политичких, идеолошких и других конструкција.
Рецентни радови Немање Голијанина под називом Реституција проблематизују један такав контекст друштвених процеса, у којима се фукоовски речнео „одвија ерозија наших живота“[3]. Уводени смо у један комплексан простор етичких, политичких и историјских мера и прописа, који процесом реституције, правно означавају повраћај власништва или имовине која су у прошлости неоправдано одузета одређеном лицу, групи грађана или читавој класи или етничкој групи. Међутим, са емпатијским учешћем, то је најпре прихваћање свести о узалудности ретроактивне среће и закаснеле правде, у којој се испоставља да је процес враћања на старо, компликованији од самог чина одузимања. У тој тачки лежи уметнички односно интерпретацијски потенцијал уметника.
Шта се крије иза тог репрезентативног отклањања моралне неправде или како сам аутор истиче привременог задовољавања и улепшавања? У том широком контекстуалном распону прерасподеле моћи (одузето–враћено) уметник проблематизује утицај друштвених процеса и односа на обичан људски живот, а онда и на сферу визуелног/естетског, доказујући Бадјуеву мисао да је „уметнички рад ситуирана истрага о истини коју он локално актуелизује или чије је он коначан фрагмент“[4]. Наиме, Немања свој уметнички концепт реализује полазећи од сопственог радног искуства, породичног и колективног дискурса, који промишља и освешћује тражењем извесног смисла и хуманог и достојанственог постојања. Наизглед неповезане аналогије, визуелно манифестује кроз садржајно комплексан рад, који чине: цртежи, видео радови и објекти. Својим редукованим цртачким стилом, уз наглашена хроматска поља, уметник следи принцип excel tabele, чији алгоритам сугерише принцип повраћаја средстава. Уметник у табелу уноси симболе из свакодневног живота, носиоце малих свакодневних задовољстава, који комуницирају саркастично, духовито, понекад и апсурдно. Њиховим пребацивањем и репетицијом у ново (политичко – економско) поље верификације, систематизације, „прецизне“ дијаграмске матрице, наглашава се дискурзивност садржајних формација, који захваљујући симболичном потенцијалу, постају вакум зона суштинског постојања. Зато су ови цртежи, нека врста егзистенцијалних коректива, који чине видљивим једно широко поље бењаминовски речено естетизације политике, односно доминацију и контролу глобалног и материјалног, иза које стоји „читав волумен света“[5]. Тај волумен света, који нам једино припада, света малих ситних (не)извесности Немања актуелизује и у видео радовима, који конституишу један, у исто време, реалан и утопистички простор. Наиме, први видео приказује шаке старије особе, односно чин лакирања ноктију на старачким рукама, док је у другом видео раду приказана рутина свакидашњице рефлектована перманентним чекањем. Немања први рад гради из личног, интимног доживљаја: „Приликом недавне посете мојој дементној баки у дому за старе снимао сам њене шаке. Овај чин лакирања ноктију на старачким рукама привидно је улепшавање које у контексту концепта ове изложбе долази касно“[6].
Оба рада наглашавају, кроз хетеротропијску и транзитну атмоферу, егзистенцијалистичку алегорију (не)испуњености свакодневних радости и животних ужитака, који стижу закаснело, онда када нема свести о њима или између два чекања, следеће, мале животне победе. Зато утопистички делују призори одложене свесности, између два чина, попут паузе у захукталој пулсацији живота. Са друге стране поетизацијом баналног уметник демистификује „лепоту“ овога света, који симболизују два објекта у оквиру којих су смештени златни зуб и дијамант. Два стереотипа статусних симбола друштвене моћи и економског поретка смештена су у заштићено, стаклено звоно, попут реликвија и икона, указујући на савремени светски поредак односно друштво са свим својим доминацијама и маргинама. Моћ у својој конкретној појавности симболичког капитала указује на друштво надзора[7] виших класа, које на крају у свеукупном дисциплинарном поретку обликују и наш свакодневни живот.
Својим бритким, духовитим, каткад апсурдним језиком Немања Голијанин преиспитује феномене, појаве и друштвене односе у контексту живота условљеног и онтолошки претпостављеног као људског. Кроз сопствено искуство и симболе личног, интимног света указује на урушене и нестале системе вредности, без којих нема здравих и хуманих односа појединца и света, а онда и смисла и коначне аутономије живљења.
Сузана Новчић
[1] https://www.fsu.edu.rs/wp-content/uploads/2022/02/FSU-Zbornik-Novi-pristupi-Nove-paradigme.pdf , 37
[2] https://www.scribd.com/document/390322658/Emancipacijske-Prakse-u-Savremenoj-Teoriji-Umetnosti, 171
[3] https://dokumen.tips/documents/misel-fuko-druga-mesta.html?page=1
[4] Branislav Dimitrijević, Dissensus Communis — Savremena umetnost kao politički označitelj više, 2009
[5] Mišel Fuko, Riječi i stvari, Beograd, 1971, str. 92
[6] Персонална комуникација, март 2023.
[7] Miško Šuvaković, Politika i umetnost, Republika br. 454-455 http://www.republika.co.rs/454-455/20.html
Немања Голијанин
Рођен 1983. године у Мостару, у Босни и Херцеговини. Дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду, одсек сликарство. Као резултат постигнућа у истраживању фигурације у цртежу, био стипендиста Факултета ликовних уметности на Међународној школи слике, цртежа и скулптуре у Италији. Након завршетка студија, наставио да излаже у земљи и иностранству. Коаутор на уметничким пројектима у Платформи Кластер арт. Живи и ради у Београду.
Концепт и структура у мојој уметности засновани су на тематизовању различитих емотивних стања и психолошком представљању сопствене егзистенције. Присуство ироније, ексцентричног и луцидног хумора упућују на суптилну провокацију и истичу карактер и дух личног израза. Аутопортрет као често заступљен директно је повезан са саморепрезентацијом и причом о посебности идентитетског простора.
Самосталне изложбе:
2021. Галерија Културног центра „Лаза Костић“, Сомбор
2020. Ravnikar Gallery, Љубљана
2019. Улична галерија, Београд
2018. Surprise, Улична галерија, Београд
2015. Голи ручак, Галерија Центар, Подгорица
2014. Голи ручак, У10, Арт Спаце, Београд
2011. Строги пикник, галерија Дунав, Београд
Важније колективне изложбе:
2018. Центар савремене умјетности, Подгорица
2018. Галерија Равникар, Љубљана
2017. Српски павиљон, Лондон
2017. Галерија Про3ор, Београд
2017. The Library, Лондон
2016. Галерија 106, Лондон
2015. Тријенале цртежа и мале скулптуре, уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд
2015. Колективна изложба, Галерија Пизана, Порто Монтенегро, Тиват
2013. Тешко је бити… у времену, Геозавод, Београд
2012. Луфтирање, Уметнички простор У10, Београд
2008. Центар за графику и визуелна истраживања, изложба цртежа,фотографија и мурала, Београд
2008. Цртежи, Гете Институт, Београд