„Знаш чега сам се сетила?“
Марија Урошевић
10. 11. 2020.

Галерија СКЦ у 19:00

 

 

„Знаш чега сам се сетила?“
Марија Урошевић

 

‘Никад се не поистовећујте са сенком обриса сопственог тела,
Исто и његовим одразом, па чак и са телом које видите у сну или у машти. Отуд, исто тако, немојте се поистоветити ни са овим живућим телом.’  – Шанкара (788-820. н.е.)

Вивека Чумадани

(из Ведског Санскрита)

 

 

Суштина скулптуре?  Ситуација за сваког отворених чула: помицање нашег погледа или, исто тако, нашег тела и осећаја около датог места. Структура облика,  и видом, и додиром је и дата ситуација временске садашњости. Физички  простор заузет уметничким делом није константа, свако историјско време нанесе понешто друкчије. Преобиље данашњице то додатно  наслојава, меморија се увећава, ма како се људска врста еволуцијом, али и предањима наслојава у понављањима од свог миленијумског послања. У дати свет и његова окриља.  Из којих се исто тако изненађујуће па и снажно излази.

Динамика заустављености које скулпторско уметничко дело проноси, отвориво је ка извесности замишљања, према менталном статусу или спознаји душевног стања, које је уједно и бестежинска драма опажања. Ма како установљена у прошлости либералних ослобађања, таква уметност јесте, по Росалинд Е. Краусс дефинисана у сферу ‘проширеног поља’ и за скулптуру или тродимензионално место бива истовремени сензорни унос изненађења. Није без разлога место праве уметничке акције, протока и виталних трагова и простор мистерије, који се налази на ивици логички објашњиве научности наших опажања, кроз интензивно упуштање ка дубини. Марија Урошевић ствара у формама које откривају такво понирање и постају, са становишта неуронауке биолошки захват скулпторског амбијента. Пренос ‘Велике плаве мреже’ тај, по ауторки, изглед неуралних рачвања и синапси мозга захваћеног неуро обољењем, истовремено је анамнеза флуктуације и допринос новој, просторно временској архитектури свести. И помицању из ње.

Отуд такав вид преплитања. Процес жица које се у плаветнилу излажу ваздуху датог места је удаљен од истинских чињеница које обележавају наше трајање. Затомљеност у телу и свести, у наносима је подсвесних замишљања датости у личном, али и у нечему или некоме другом: кроз туђе протицање у времену, опште узев, оно сведочи напуштање ранијег пребивања и памћења датог нам времена. Чега смо се сетили?  Шта је преклопило или растворило слику коју смо хтели да дозовемо? Тело јесте у патњи, али тело јесте и у замишљању, што нам нуде сви видови заустављености покрета и акције скулптуре од почетака цивилизације, посебно кроз прекршаје канона и правила. Споменици од својих митолошких динамизација до слављеничких места церемонијалне скулптуре штедљиво подсећају на фиксирање магнезијумске брзине хемијски поткрепљене мождане реакције онога шта поима представљено тело или облик, или шта се збива с нашим разумевањем. Стреловита резултанта закључивања шта видимо и чега се сећамо, истовремено је и место рачвања и ширења ‘плаве мреже’, начином законитости света инсеката или невидљивих ћелијских измена. Научни резултати 1909, када Бродман дели кору великог мозга на педесет два поља ћелијске архитектонике, доприносе антропогеном преображају сазнања осетљивости згуснуте у лобањску неуралну мрежу.

Траг изувијане жице је путања конструктивног уплитања просторног материјала који се оксидацијом и временом мења, и на начин макрокадра, али и несвесног сагледавања мождане масе таложи у измичућем сећању. Оно је мрежно устројство плаветнила саме интуиције,  постајући физички заустављено или неразмрсиво, непроходно за фантазам спонтаног простирања. Неутралне реминисценције за ауторку  нема, јер умножавање кривудавог савијања је не само танани свет најлакше структуре, метафора ‘паукове мреже’ и опит неуролошке микроскопске сондаже. Потрага за измичућим фантомом свести, и то свести коју осматрамо у промени, постаје вајање у времену, увећана претпоставка и надградња наших чулних рецептора. По Бергсону, писцу ‘Стваралачке еволуције’,  и истраживачу ‘непосредних чињеница свести’ нема еквивалентности између психолошког и можданог стања. Отуд је дело ‘Велика плава мрежа’ својеврсна ‘стваралачка еволуција’ споменик који као структура постаје паралела са искуством, не само церебралног патолошког оштећења, које неретко уочавамо и пратимо код блиских, у деменцији или дијагнози Алзхеимер прогресије, већ и интуитивно путовање властите уметничке моторне и чулне пројекције. Обликовна трансмисија је оправдана, екрани са снимцима путање мрављих колонија и њихових ситуацијоних рецептора, те покретни теренске ситуације постају праћење замишљеног кривудавог цртања на скали времена, и дати на малим екранима доприносе изложбеној локализацији. Исти је и екрански псалтир, површина мобилног уређаја као интерактивна књига уметнице, где се приповести, њихова непоновљивост реакције и протицања нуде у гранајима и синапсама личних доживљаја наше изручености у околну стварност. Уметност се отуд настањује и умрежава личнм правцем кроз чин посвећења и кроз сензорни свет звукова, па у прелазу између две мождане хемисфере постаје гестуална, обликовна посвећеност повода, времена израде и концентрисаности.

Нема дилеме за уметничко сагледавање мозга – тог истинског ‘органа душе’ – који у живчаном, неуралном ткиву остаје део наше истинске потресености свим сензацијама и замишљањима. Свеукупног космоса около нас, а једнако и неопходне самоће из које настаје права уметност.

Никола Шуица

 

 

Марија Урошевић рођена је 20. априла 1990. у Параћину, а одрасла у Церовцу код Смедеревске Паланке. Дизајн индустријских производа на Београдској политехници дипломирала је 2016. године. Основне студије вајарства на Факултету ликовних уметности у Београду завршила је 2017. а мастер студије 2019. године, у класи Мрђана Бајића и Радоша Антонијевића.

У свом уметничком раду, првенствено кроз скулптуру, истражује односе микро и макро света око себе као и начине њиховог повезивања. У последњем периоду рада бави се феноменом сећања. Испитује смерове памћења, као и то колико је сећање варљиво. Живи и ради у Београду.

Излагала је на више групних изложби међу којима се издваја Пролећна изложба ”Где будућност почиње“ у уметничком павиљону Цвијета Зузорић 2020. године.

 

 

Самосталне изложбе:

„Памћење заборава“, галерија Степениште, Београд 2019. године
„Знаш чега сам се сетила?“, галерија Ремонт, Београд 2020. године