ЗАМЕНЈЕНИ 2,1 Никола Радић Луцати

Замењени 2,1

„Расно-биолошка заштита народне животне снаге и породице мора бити у основи сваке државне, друштвене и привредне политике“ – програм Збора – Стеван Иванић, комесар за социјалну политику и народно здравље у комесарској влади Милана Аћимовића.

“Заборављање је …кључни фактор у изградњи нације“ – Ернест Ренан

Трагедија политичког насиља садржи у себи и кључ механизма који то насиље генерише. Исклизавање друштва из своје етичке равни се често јасно прелама у наизглед малим, локалним догадјајима, у којима, игром случаја, долази до врхунца идеолошки чистог насиља које са друштва скида сваки траг цивилизације. Крагујевачка трагедија, једна од многих тог Октоbrа 1941, у себи садржи такав под-догадјај, своју идеолошки чисту вињету. Расно мотивисан лов српске државне страже и доbrовољаца на Роме, како би се прикупиле жртве за размену изаbrаних таоца са немачким окупатором. Овај догадјај је спровео Марисав Петровић, локални фашиста, посланик Љотићевог “Збора“ и командант петог доbrовољачког батаљона са својом јединицом, пошто су сменили локалну општинску власт и помогли немачкој казненој експедицији да расно и идеолошки изабере жртве за стрељање – Комунисте, раднике, симпатизере партизана, Јевреје, Роме, сиромашне, сељаке, децу, дјаке, оне којима се могло отети, уцењене, оне који су им се раније замерали, оне које нису познавали, чланове сопствених ширих фамилија, невине, наивне и случајне… Ово наbrајање, иако комплексно и донекле конфузно, ипак тог дана није било арбитрарно, већ структурирано дугом едукацијом и навикавањем на шовинизам и расизам, као и на политичко насиље спрам етнички незаштићених, али и социјално угрожених група. О степену “нормалности“ њиховог чина, као и усвојености нацистичке идеологије сведоче како brзина којом је акција изведена, тако и потпуно одсудство знакова побуне, стида или саосећања са жртвама од стране доbrовољаца. Ово упућује на много раније спроведену де-сензитизацију извршилаца, као и дехуманизацију популација жртава.

“Тип А назват је европски, а тип Б азијско-афрички. Између најчистијег европског и најчистијег азијског типа има много прелаза и нијанси. Да би се то математички изразило, узет је бројни однос између групе А и Б као индекс, такозвани биохемијски индекс, који је према изложеном код разних народа и раса различан… …По том биохемијском индексу постоји дакле посебни западно одн. Северно-европски тип који иначе називамо аријевским, коме је сушта противност азијско-афрички код кога преовлађује крвна група Б. Према томе, када се говори о западно-европском, аријевском типу, не сме се говорити само са гледишта антропологије или етнографије, него се морају узети у обзир и ова серолошка испитивања, одн. ова биохемијска значајка…“

“Западно-европски човек – аријевска раса постоји“ – др Светислав Стефановић , Време 1934.

Почетак расистичке научне теорије о расама у Србији везује се за рад и чланке Светислава Стефановића, доктора и песника, који је за време избеглиштва 1918, у Солуну, чије су пола популације чинили Јевреји, а медју колонијалним трупама из целог света, асистирао Др Лудуигу Хирсзфелду на серолошким истраживањима. Стефановић је тада дошао до идеје о утицају крви на карактеристике “људских раса“. Касније, у Недићевој Србији ће бити одговоран и за рад Српске књижевне задруге. У медјуратном периоду, а посебно од 1934-те, заједно са Бранимиром Малешом, покушавао је низом чланака да издејствује од немачког завода за расну хигијену признање Срба као аријевске нације, што се коначно и догодило, Априла 1945.

“…Она су несумњиво утврдила да постоје дубоке расне резлике у погледу крвних група са нијансним разликама код разних народа истог типа. Већ Хиршфелд је утврдио разлике код појединих европских народа, а недавно су објављени и најновији резултати добивени испитивањем биохемијског индекса код нас по разним крајевима Југославије, који су објављени у Гласнику Централног Хигијенског завода, и који дају доста интерсантну слику. Биохемијски индекс (који је код Енглеза 4,3; код Немаца 2,8 итд.) код нас даје овакве цифре: код Београђана 2,64 затим Приморска бановина 2,27; Зетска 2,25; Дунавска 2,21; Вардарска 2,02; Моравска 1,95; Дринска 1,92; Савска 1,77; Дравска 1,61; Врбаска 1,29. Просечни наш индекс 2,01, дакле још увек у европском типи. Постоји дакле на основу биохемијског индекса, западно-европска односно аријевска раса што је у овом погледу од особите важности, то је, да је тај крвни карактер непроменљив и сталан, и да је битан, јер је везан за крв, за најглавнији животни сок људског организма, за главног носиоца животних функција његових…“

“Западно-европски човек – аријевска раса постоји“ – др Светислав Стефановић , Време 1934.

Врхунац измицања из етичке равни достиже се ипак на симболичком и пара-религијском нивоу, пре свега Велимировићевим афирмативним довоđењем Светог Саве и Хитлера у исту раван 1934-те, не оbrативши пажњу да тиме није само увео Хитлера на религијску раван, него је признањем секуларизоване нацистичке “вере“ у воđу, де-фацто заменио етику хришћанства и Светог Саве.

“Ипак се мора одати поштовање садашњем немачком Воđи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у XX веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик подузео је у свом народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.“

(Велимировић, 2001, стр. 36)

У квази-научној, али ипак веома јавној форми, Велимировић је добио својеврсну потврду Малешовим покушајем доказивања аријевске расне припадности Срба анализом морфолошких карактеристика главе и лица Светог Саве на основу фреске из Милешеве, (сликане пре византизације црта лица на фрескама), ломbrозовским, полицијско-форензичким методом преко “одлика леша“. (Расно порекло Светога Саве, Бранимир Малеш, 1939). Овакав утилитарни приступ питањима статуса верске и светиње, а заправо етичког центра једног традиционалног и претежно религиозног друштва ће директно утицати на brзину и масовност напуштања традиционалних вредности са првим ударима кризе и слома 1941.

“Пре свега, дакле, треба сачувати психичке облике, јер оне су у ствари битно народне, а затим треба одстранити неспособне за живот, производ болести и дегенерације, неизлечиво болесне, па ма којој раси припадале такве наследно оптерећене особе. Треба омогућити потомство здравих родитеља и телесно и душевно, нарочито потомство расно чистих типова и са већом телесном и душевном хармонијом. И не дозволити да се развију појединци и генерације биолошки и карактерно слабије вредности. То мора да је најсветији циљ једног свесног народа. Јер је у томе непрекидна биолошка борба коју води сваки народ, свака нација, био тога свестан или не“ (Малеш, 1936).

Процес рехабилитације подразумева заборављање индуковано политичком и економском мотивацијом за реконструкцију фашизма као економски ефикасног модела управљања без социјалне одговорности. Заборављање се не спроводи brисањем, већ заменом наратива, сличног садржаја, са измењеним етичким судом који у правилу починиоца промовише у жртву. Таква рехабилитација пре свега укида ауртономност правног и етичког система релативизацијом значаја злочина, као и самог судског процеса. Политичка одлука се чини већ унапред донетом, чинећи рехабилитације домаћих злочинаца и колаборационистичке власти политичким чином државе која “активним нечињењем“, баш као и 1930-тих, толерише и кристи нови раст фашизма. Ова неумитна сигурност ослобаđајућих пресуда није ништа друго до огледало у коме се инверзно понавља извесност и неопозивост самих злочина.

ПОТОМАК
др Светислав Стефановић

Ја сам потомак тих бунтовних раса,

што их живот пљачка, што их небо куне,

што пуне гробља у којима труне

сва патња људска незнана без гласа.

Често у болу без утехе спаса

у тупој ноћи изненада ми суне

и на душу к’о тешки облак груне,

громовит тресак бескрајних таласа.

Крик мученика, жртава, робова,

нечувен тутањ безбројних гробова

што мазду траже од небеса злобних!

И пламен сукће с гломача страхобних,

док гле, спрам њега покољења газе

косовском крвљу прскане Вечне Стазе.

Извори:

Савременици фашизма-Оливера Милосављевић,

Потискивање и порицање антисемитизма

Сећање на владику Николаја Велимировића

у савременој српској православној култури-Јован Бyфорд,

Еугеника као идеолошки састојак фашизма у Србији 1930-их година XX века – Илија Маловић

Кадрови из филма “Биће скоро пропаст света“ – Александар Саша Петровић

Никола Радић Луцати, ликовни уметник, постдипломац академија у Београду и Јерусалиму, преавао медијску уметност на Безалел академији уметности у Јерусалиму, фотографију на Камера Обскура (Цамера Обсцура) и Калишер(Калисхер) колеџима у Тел Авиву. Редовно излаже, многе од својих изложби је посветио идеји права мањина на интерпретацију и репрезентацију сопстване историје.

Меđу новијим изложбама су:

„Недовољност“, 2015 – о инвестиционој политици у пост геноцидном економском простору, на изложби „Резолуција 827“, Стеделијк Мусеум Буро Амстердам

„Кондензат“, 2014 – о последицама пројекта „Јужни ток“, на изложби „Невидљиво насиље“, у МСУ Београд, АРТИУМ Виториа Гасетиз и Салзбургер Кунствереин.

“Скупна боравишта“, 2013 – у УК Пароbrод, о улози Краљевине Југославије у страдању “Кладовског транспорта“.

“Предвидљиви исходи“ 2012 – о историји архитектуре Београда као дела политике тоталитарних идеологија – изложена на “Еуропе. Соутх Еаст – Рецордед Мемориес“ Музеј Фотографије Браунсцхуеиг, и другде, у организацији Гоетхе института, део рада изложен на конференцији о Старом Сајмишту ХБоелл фондације у “Дому Војске“, Београд,

“Грозница – нумизматичка вредност“ 2013 – на “Вот кен yоу мацх“ изложби у Кунстхаус Дресден, и у МWW Wроцлау, о уклањању доказа о злочинима окупатора 1944 у Београду, засновано на истраживању Др Милована Писарија,

“Запис“ 2012 – о масакру Јевреја у Раковици 1941, у КЦ Град, Београд, засновано на истраживању Др. Милована Писарија,

“Русалка“ 2012 – са Рафалом Јакубовичем, УБСМ галерија, Београд – о културним и митолошким коренима односа савремене културе и комеморације Холокауста,

“Дас Сеине – Форсцхунгспројект“ 2011 – са Рафалом Јакубовичем, Пиекарy галерија, Познан, Кунстхаус Дресден, и у МWW Wроцлау – о улози архитеката у завршетку архитектуре хуманистичког модернизма у Израелу и Југославији.

Јавно активан, пише и предаје о питањима медијске репрезентације мањина, (сарадник Ромског едукативног креативног центра, подржаног од Роса Луџембург фондације), излагач и учесник на конференцији Хеинрицх Боелл фондације о Старом Сајмишту, предавао о “Репрезентацијама Холокауста“ у КЦ Реџ, и заједно са Др Милованом Писаријем о “ Политичкој употреби прошлости – историјском ревизионизму у пост-југословенском простору“ – у Новом Саду, на симпозијуму у организацији АКО – Алтернативне културне организације, Предавање “О историји окупационог система логора у Београду“ на Јулиус Палтиелс семинару, Трондхајм, са “Групом 484″, КЦ Реџ, Београд. 2014 – Програм предавања и радионаица “Фотографија и архитектонска артикулација меморијалног простора“ на ДИА – Дессау Инсттуте оф Арцхитецтуре и “Пројекције расне и друштвене деполитизације мањина у Србији“, Ромски едукативни креативни центар.

ууу.николарадицлуцати.цомхттп://дассеине.тумблр.цом/